Čim ustanete, odmah uključite televizor i gledajte/slušajte sve vesti u jutarnjem programu. Onda tako informisani, čim dođete u redakciju, odmah prelistajte sve dnevne novine i pročešljajte sve važne agencije i proverite sve mejlove koje ste dobili. Tek tada ste spremni da započnete novinarski posao za taj dan.
I tako iz dana u dan. Godina za godinom.
Utrkivali su se povređeni, opljačkani, poplavljeni, ubijeni, bolesni, silovani sa borcima, pobedinicima, kreativcima, onima koji su uspeli da nešto poboljšaju.
„Naš zadatak je da pronađemo i plasiramo dobre vesti. Loše ionako same nađu put do ljudi ” – čvrsto sam se držala ovih rečenica koje nam je na početku kreiranja jednog dnevnika rekao urednik.
Iz petnih žila sam se trudila da pišem o lepim stvarima, ali upakovanim tako da budu atraktivne ciljnoj grupi, ljudima od 15 do 40 godina.
„Plavuša na konju patrolira gradom“, „Najlepša vila Singidunuma bila je na Kosančićevom vencu“… Naslovi sve govore.
Međutim, broj loših vesti koje sam primala tokom samo jednog dana, sa ove vremenske distance, deluje mi zastrašujuće. I još više to što sam ih prihvatala hladnokrvno i zadavala sebi toliko obaveza da “ne bih mnogo mislila” i da bih bila kao ostali.
Takav je život. To ti je posao. Dobro ga radiš. Od čega si toliko slomljena? Ti si razmažena!
I naravno, stiglo me je sve. Prvo kroz košmare, pa kada nisam ništa preduzela, onda kroz somatizovanje. Nisam razumela šta mi se dešava i šta zapravo sebi radim.
Kada ste saznali da ste hipersenzitivni?
Posle nekoliko godina, kada se sve završilo, i kada sam konačno shvatila koliko sam zatrovana lošim vestima (što bi se u neku ruku moglo podvesti pod sekundarnu traumatizaciju), prestala sam da kupujem novine, da pratim informativne emisije svake vrste i sve njuz portale, sem onoga što stvarno moram zbog posla, ali bez bilo kakvog emotivnog uplitanja. I ostala sam živa. Sve se i dalje dešavalo i bez mene iako, kada uđete u vrzino kolo, na trenutke izgleda kao da će se sve srušiti bez vas. Sreća pa smo u medijima svi zamenljivi.
Uz to, okrenula sam se „praćenju“ metoda tradicionalne medicine koje je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije ozvaničilo uglavnom krajem 2007. godine. S obzirom na to da se tretiraju kao komplementarne grane sa zvaničnom, zapadnom medicinom, verovala sam da mogu samo da mi pomognu. Tako sam otkrila reiki, akupunkturu, homeopatiju, poredak ljubavi, na koje, kao novinarka koja je besomučno pratila vesti, nažalost, i ako sam čula ranije, nisam obratila pažnju.
Isprobala sam ih i još isprobavam. Univerzalanog leka za sve ljude nema, naročito za visoko osetljive, ali u mom slučaju, ovo što sam navela radi.
Jeste li vi probali neki od alternativnih metoda pomoći?
Koji?
Kako deluje na vas?
ŠTA DA RADIM AKO SAM VISOKO SENZITIVNA OSOBA?
Kako da negujem visoko senzitivno telo?
Inspiracija:
Pantić, J.(2015).Putovanje u središte srca.Novi Sad:Jelena Pantić.
visoko senzitivne osobe 