Kako sam zbog visoke osetljivosti prvo izgubila, a potom ojačala veru u sebe

Živeći čitav život kao visoko senzitivna osoba sa pojačanim emocijama, često sam se pitala da li je ono što ja tako intezivno osećam zapravo stvarno. Da li treba da slušam sebe ili da možda ipak uzmem u obzir i drugu stranu, na kojoj sam obično dobijala komentare “preteruješ”, “nije baš sve tako kako se tebi čini”, “ne rasuđuješ racionalno”…

Kako sam u ranim tridestim donela neke odluke koje nisu imale dobar ishod (a moge su!!!), tako je moja vera u samu sebe tj. u ono što osećam počela da opada. Razmišljala sam da možda ipak ima istine u mom “emotivnom preterivanju” i da moj moralni i etički kodeks možda ipak treba da zanemarim. Baš kao što sam to činila radeći u jednoj velikoj beogradskoj redakciji gde se sa velikim delom onoga što sam zapravo radila nisam slagala. U redu mi je bilo da pišem o nekim “normalnim” stvarima, ali sam se nadnaslova SKANDAL, UŽAS, ŠOKANTNO, TRAGEDIJA, HAVARIJA, KOLAPS i sličnih grozila. Naročito zato što su ispod njih stajale prenapumpane informacije. Iako mi je pravilo četiri S bilo poznato još sa fakulteta (tvrdnja da novine najviše prodaju Seks, Skandal, Sport i Smrt), nikako to nisam mogla da svarim.

S druge strane, često sam imala osećaj da negde ne pripadam, da neko ne govori kompletnu istinu, da u nekom odnosu ili na nekom mestu nešto nije u redu i da ne znam šta da radim, jer nisam raspolagala materijalnim dokazima za moj osećaj.

Sve dok nisam otišla na Porodični raspored gde se ispred mene odvijalo sve što osećam u vezi sa nekoliko “tema” za koje sam decenijama slušala kako preterujem i kako moja osećanja nisu tačna.

Porodični raspored je fenomenološki psihoterapijski metod i teško ga je objasniti, pa zato neću ni pokušati. Reći ću samo da mi je vratio veru u moja osećanja i samu sebe i da ne postoji osoba koja sada može da me navede da “razmislim o njihovoj tačnosti”.

 

 

Zašto sa godinama nisam “ojačala”?

Mislila sam da ću s godinama ojačati, ali kao da postajem sve osetljivija, rekla je jedna žena koja posećuje Grupe podrške za visoko osetljive osobe. 

To je bila i moja zabluda.

Zapravo, u mojim dvadesetim, spolja je zaista izgledalo kao da sam “ojačala”. Naročito na poslu. Nezamislivo mi je bilo da pokažem neprijatna osećanja tamo gde je poželjna blaga agresija, grabljenje, laktanje, zauzimanje pozicije moći, pa sam počela da ih potiskujem kako bih bila kao i svi drugi.

Kul. Smirena kobajagi. Hladne glave. Sposobna. Spremna da se borim u svakom trenutku.

Međutim, ja sam se, boreći se za sebe, u stvari, borila protiv sebe. Jer to za šta sam se borila, kao i način na koji sam to radila, nije bilo u skladu sa mojim vrednostima i mojom suštinom.

Za sedam godina provedenih u jednoj velikoj redakciji, samo sam nekoliko puta pustila suze (skrivena u toaletu ili liftu, naravno).

Pa, kako drugačije?

Toliko ljudi želi ovaj posao, a mi smo svi do jednog lako zamenljivi. Na beogradskim ulicama je veliki broj ljudi koji bi sve dali da rade ovo što i ja. Usput su možda sposobniji, obrazovaniji, mlađi, “psihički jači”…  Ako neću ja, ima ko će. Ovde smo došli da radimo, odrasli smo ljudi, sve lične probleme ostavljamo na ulazu u zgradu.

Kako da ne…

Neprihvatanje činjenice da smo visoko osetljivi (ili neznanje u mom slučaju), vodi direktno ka poništavanju sebe. Iz petnih žila se trudimo da budemo i živimo kao i većina, po kriterijumima koji možda uopšte nisu naši, i donekle uspevamo, ali ne na duge staze.

S druge strane, prihvatanje činjenice da imamo osetljiviji nervni sistem i učenje kako da živimo sa njim, direktno nas vraća nama samima.

Sa godinama ne možemo ojačati jer smo rođeni osetljiviji. Ali možemo savladati “cake” kako da tretiramo sebe na najbolji mogući način. 

Ja sam, recimo, tako savladala tehniku izgovaranja reči NE, tehniku zauzimanja za sebe i svoje potrebe i tehniku “nije mi važno kako to drugima izgleda”.

Da li ste vi naučili kako da živite najbolje što možete sa urođenim osetljivijim nervnim sistemom od prosečnog?

Možda ste tek počeli? Kako vam ide? Gde tražite pomoć i podršku?

ŠTA DA RADIM AKO SAM VISOKO SENZITIVNA OSOBA?

Kako da negujem visoko senzitivno telo?

Visoko osetljive osobe kod lekara

 

Iz dana u dan, ovoj blog i FB stranu Visoko senzitivne osobe posećuje sve veći broj zdravstevnih radnika i profesionalaca iz takozvanih pomagačkih struka, što me izuzetno raduje.

Kako sam i sama bezbroj puta naletela na nerazumevanje lekara i neprihvatanje postojanja osobine visoke osetljivosti, dobijala pogrešne dijagnoze i etikete zbog svojih somatizacija (astma, hronična infekcija koksakijem B, razmažena, previše prima k srcu, nezrela…), smatram da je moja lična i profesionalna dužnost da širim svest i informacije o njoj.

IMATE SAMO POVIŠEN KORTIZOL

To me je motivisalo i da obradim temu o tome kako stručnjaci mogu ostvariti bolju komunikaciju sa visoko senzitivnim osobama. I naravno, kako da na taj način budu uspešniji u svom poslu i gledaju širu sliku – čitavog čoveka, a ne samo simptome.

Upravo dr Ilejn N. Aron, svetski ekspert za visoku senzitivnost, u svojoj knjizi The Highly Sensitive Person, direktno savetuje medicinske radnike:

– Visoko osetljivi ljudi više osećaju stimulacije i lako su prijemčivi za finese. Situacije koje su za druge umereno uzbudljive, za hipersenzitivne su previše uzbudljive. To znači da hiper senzitivne osobe brže i lakše dožive uzbuđenje. Tako u medicinskom kontekstu, oni mogu izgledati kao da su anksiozni ili čak neurotični.

Moj lični primer baš potvrđuje ovo. Ležala sam skoro bez ičega na sebi u ordinaciji u kojoj je bio otvoren prozor (zimsko doba) i čekala doktorku da mi uradi neki ultra zvuk. Počela sam da se tresem. Rekla mi je zabrinuto, rezultati su u redu, ali Vi se tresete kao da ste neurotični. Da Vam dam nešto za smirenje?

Tada nisam znala da sam hipersenzitivna, ali sam znala da sam zimogrožljiva. Pridev “neurotična” odzvanjao mi je mesecima u glavi, iako se na psihološkim testovima i razgovorima ispostavilo da kod mene nema nikakve patologije. Kada sam saznala sa sam visoko osetljiva, bilo mi je jasno i zašto sam se tresla u toj ordinaciji.

Dr Aron još savetuje:

– Ako ste neljubazni ili im dodajete još više stresa, neće pomoći da sa vama komuniciraju bolje. Hipersenzitivni ljudi su najčešće vrlo savesni i kooperativni kada to mogu.

– Hipersenzitivni ljudi su veoma fizički svesni (bolje osećaju svoje telo od drugih) tako da kao pacijenti mogu da imaju veoma važne informacije za vas, ako želite da čujete.

– Niko ne sluša i ne komunicira dobro kada je pod stresom. Ohrabrite pacijenta da se pripremi za razgovor (pregled), da napravi podsetnik sa simptomima i pitanjima za vas. Takođe, ohrabrite ga i da zapisuje šta mu govorite i ostavite mu šansu da može naknadno da vas kontaktira, ako mu nešto ne bude jasno. Već će sama ta mogućnost značajno smanjiti nivo stresa.

“Svesnost o postojanju visoke osetljivosti nervnog sistema može biti od pomoći svakom profesionalcu kada mu dođu klijenti sa urednim analizama i testovima, bez dijagnoze nekog telesnog ili mentalnog poremećaja, a koji se i dalje osećaju loše. Znanja o ovoj osobini mogu doprineti boljem razumevanju i pristupu visoko osetljivim osobama u terapeutskom radu”, Svetlana Marković, diplomirani psiholog

Reference:

1. Aron N, Elaine, Ph.D. (2015) The Highly Sensitive Person. London, UK: Thorsons

Kako raditi sa hipersenzitivnim đacima i studentima

Podučavanje visoko osetljivih đaka i studenata zahteva drugačije strategije od onih koje se odnose na “manje osetljive”. Hipersenzitivni na suptilan način upijaju nova znanja, ali se brže fiziološki umore/postanu preplavljeni.

Visoko osetljivi đaci i studenti su generalno savesni i trude se da daju svoj maksimum. Veliki broj njih je nadaren, ali niko od njih ne obavlja svoje zadatke dobro kada su preumorni, a oni se umaraju brže od ostalih. Što se više trude kada su premoreni i pod pritiskom, veće su šanse da “padnu”. To može ozbiljno da ih demorališe.

Visok nivo stimulacije (bučna učionica, npr.) brže će umoriti hipersenzitivnog đaka ili studenta od ostalih. Dok će se neki povući, značajn broj, naročito dečaka, postaće hiperaktivni.
Nemojte previše štititi osetljivije učenike ili studente, ali kada insistirate da urade nešto teško, potrudite se da njihovo iskustvo na kraju bude pozitivno.
Nemojte pretpostavljati da je neki učenik ili student koga samo posmatrate (niste razgovarali sa njim) stidljiv ili uplašen. Ta etiketa može biti pogrešna i da ostane tokom čitavog školovanja.

U nekim kulturama se stidljivost, introvertnost, povučenost tretriraju kao slabost. Prevaziđite to ako ste pripadnik takve kulture. Gledajte svojim očima, bez predrasuda, sve đake ili studente.
Učite i sebe i druge da poštuju razlike u temperamentu, kao što se poštuju brojne druge razlike.
Insistirajte da hipersenzitivni đaci i studenti pokazuju svoju kreativnost i ohrabrujte ih u tome. Kako bi izgradili njihovu toleranciju na učešće u timskom radu, insistirajte na dramskim aktivnostima koje ih obično pokreću.

Reference:

1. Aron N, Elaine, Ph.D. (2015) The Highly Sensitive Person. London, UK: Thorsons