Praznici su za odmaranje, ne za iscrpljivanje

“Vreme je praznika. Poklonite sebi nešto – podsećanje da ove dane provedete na svoj način. Ako već radite sve što možete, ne očekujte ništa ekstra od sebe, a da pritom ne „ispustite“ nešto drugo, naročito ako ste na poslu za vreme praznika”, savetuje Ilejn Aron, ekspert za visoku osetljivost u svom “Comfort Zone newsletter”.

I još piše “isplanirajte u čemu ćete uživati. Onda taj spisak prepolovite”.

Mudro, rekla bih.

Da nam se smeši sunce iz vremenske prognoze, mogli bismo opušteno u prirodu.

Ovako, ostaje nam da se bavimo sobom u sobi. Nije ni to loše. Malo podsećanje: posvetite se svemu što vas raduje (kuvanje, hobi, čitanje, bliski ljudi, zaboga, farbanje jaja umalo da zaboravim!).

Samo je važno da prepoznate kada vam je dosta, kada ste se umorili. Nije poenta da se iscrpljujete, već da se relaksirate, ma kako to drugima izgledalo.

One koji nešto čekaju, a susrešće se sa ljubopitljivim članovima porodice, rođacima i prijateljima podsećam na tekst Čudesna reč JOŠ naročito za hipersenzitivne.

Ako imate energije, predlažem da razmotrite i sledeće reči (meni nepoznatog autora) koje je jedna moja drugarica iz gimnazije podelila na svom FB nalogu. Potpisujem svaku reč:

Ne takmičim se ni sa kim. Trčim svoju trku. Nemam želju da se igram igre ko je od koga bolji na bilo koji način i u bilo kojoj formi. Moj cilj je da se usavršavam, da budem bolja nego što sam bila. To sam ja i to je moja sloboda.

“Ne opterećujte se mišlju da ovo doba godine mora biti fantastično i veoma smisleno”, kaže Ilejn Aron i dodaje da je “praznično vreme dovoljno stresno samo po sebi i bez pokušaja da ispunimo kulturloška očekivanja”.

Želim vam srećne praznike i radujem se vašim novim posetama blogu i FB strani Visoko senzitivne osobe, a naročito novom okupljanju grupe podrške za visoko osetljive posle njih.

Vesna

 

Šala je kad se i ja smejem

U zavisnosti od raspoloženja, šala na račun visoko senzitivnih ljudi za njih ponekad jednostavno nije šala. Posebno mogu da budu osetljivi ili uznemireni na pojavu koja se u našem narodu zove “u šali pa privali”, kada neko na sebi duhovit način, uz (pod)smeh, želi da im kaže šta misli o njima, njihovom ponašanju ili načinu razmišljanja.

To ne znači da hipersenzitivni ljudi ne mogu da se nose sa kritikom.

To samo znači da im je, kao i svima, potrebna konstruktivna i dobronamerna kritika.

Lazar Džamić u svojoj knjizi “Čaj od šljiva” odlično opisuje kritiku na engleskom i našem podneblju: dok je u Engleskoj, prema njegovim rečima, “kritika usmerena na rezultate – kao pomoć, kao timski napor da se postigne ono što se očekuje” i podrazumeva “empatiju i svest o tome da je na drugoj strani kritike druga osoba sa svojim mišljenjima, stavovima, zabludama, nesigurnostima i, često, dostojanstvom”, u Srbiji je sasvim drugačiji slučaj.

Džamić našu kritiku poredi sa “električnim pražnjenjem lične frustracije ili besa”, smatra da je “kritika često osveta, pa i ponižavanje”. Objašnjava “da je to tako jer je naše društvo dramatično, civilizacijska infrastruktura slaba, a emotivni impuls vrhovni vladar.”

Jedan moj poznanik je kritikovanje uvijeno u neukusne šaljive oblande odlično definisao i objasnio svoj stav o njemu:

“Šala je kad se i ja smejem”.

Inspiracija:

Džamić, L. (2015). Čaj od šljiva. Beograd: Laguna.

 

 

 

 

 

 

Čudesna reč JOŠ naročito za hipersenzitivne

U našoj kulturi se uplitanje u tuđu intimu u dobroj meri toleriše, a negativne reakcije na tu pojavu smatraju nepristojnim. Umesto da bude obrnuto, je l da?

Tako imamo nebrojeno slučajeva da ljudi koji su već nešto ostvarili (diplomirali, našli partnera, stupili u brak, kupili stan, zaposlili se, izrodili decu, dobili unapređenje, unučiće…) sa punim pravom maltretiraju one koji to nisu.

Još.

S obzirom na to da visoko osetljive osobe teže podnose takvo zadiranje u privatnost i treba im mnogo vremena da nauče da se „odbrane“, a da pritom ostanu ljubazne i nepovređene, danas sa vama delim jednu fantastičnu reč – JOŠ.

– Je l ima neki dečko, a?
– Nema, još.

-Šta se dešava sa poslom?
– Ništa, još.

– Imate li dece?
– Nemamo, još.

Shvatili ste!

Reč JOŠ ostavlja mogućnost da se to što se još nije desilo, desi.

Takođe, ostajete ljubazni. I molim vas, ne upuštajte se u objašnjavanje zašto toga nema još, već upotrebite svu svoju kreativnost da skrenete temu na šalu ili na neku drugu stranu.
.
Ovo nećete moći odjednom.

Potrebna je vežba i zato vežbajte.

I ne odustajte od svojih ciljeva. Ma, ne odustajte od sebe.

Mnogo mi je bio simpatičan FB status jedne moje drugarice iz gimnazije koji je objavila posle svadbe svoje mlađe sestre. Parafraziram.

“Draga rodbino i prijatelji, prestanite da maltretirate moje roditelje pitanjima kada ću se udati. Za sve informacije obratite se meni na telefon 06…….”.

Kraljica!

Za kraj dve poruke:

Za one ljubopitljive (a ima ih i među visoko osetljivim osobama):
„Ne pleši po tuđim ranama“.

Za one koji nešto čekaju:
„Ponekad je ono što naučiš dok čekaš, važnije od onoga što si čekao“.

Inspirisana:

Squire, S. (2013). NLP u svakom uspehu mirođija.Beograd: Vulkan.

foto:pixabay.com

 

Zagrlite sebe baš zato što ste hipersenzitivni

foto: pixabay.com

Visoko osetljive osobe se brže umaraju i treba im više odmora. Možda teže donose odluke jer primaju mnogo više najrazličtijih informacija koje treba da obrade. Ako su skolone da se porede sa drugima, često će pomisliti da nisu dovoljno postigle, da sa njima nešto nije u redu, da prosto nisu za ovaj svet.

Greška!

Visoka senzitivnost je obična osobina. Samo je treba osvestiti i prihvatiti.

Svaka peta osoba je kao ja (ili ti)

Međutim, kada nam život ne daje ono što očekujemo, kada to očekujemo, kako to očekujemo, na to obično gledamo kao na problem. Senzitivnije osobe svaki problem doživljavaju teže i ako u sebi traže krivca, počinju da kinje sebe. To direktno vodi ka urušavanju samopouzdanja. I treba da prestane.

Odmah!

Molim vas da se momentalno zapitate kako stvarno razgovarate sa sobom. I da li bi ste tako razgovarali sa nekim ko vam je blizak i koga volite?

Negativne poruke koje upućujemo sebi kao pokvarena ploča nisu od koristi.
Banalan primer:
Pogledate se u ogledalo i pomislite „bila sam i lepša, već mi se vide bore smejalice“.
Brzo se ispravite „danas baš dobro izgledam“.

Važna je podrška. Onako kako podržavate druge (znam da to radite), tako podržavajte i sebe. Sa mnogo strpljenja, razumevanja i ljubavi. Rečima i postupcima.

Znate li da sebe možete i da zagrlite? Desna ruka preko levog ramena, leva preko desnog i eto ga. Zagrljaj. Kažu da je lekovit.

P.S.
Pored lepih ali istinitih reči i zagrljaja, za podržavanje sebe možete koristiti i tapšanje po ramenu samih sebe i zapisivanje sopstevnih vrlina i dostignuća na koja ste ponosni. I naravno, potražiti ljude poput vas Grupe podrške za visoko osetljive osobe.

Kako se gleda na osećajnost u našoj kulturi?

foto: pixabay.com

Kvalitet života visoko osetljive osobe može da zavisi od toga kako se senzitivnost tretira u njenom okruženju/kulturi. U Kini se stidljiva i senzitivna deca najčešće biraju za prijatelje ili članove tima. U Kanadi, međutim, takva deca se biraju među poslednjima.

Da li su senzitivniji ljudi ideal naše kulture? Naravno, nisu.

Koliko i kako to utiče na njih? Kako se drugi odnose prema njima, a kako oni sami prema sebi?

Odgovori na sledeća pitanja mogu vam biti od koristi.

1. Kakav su stav vaši roditelji imali prema vašoj senzitivnosti? Da li su želeli da je zadržite ili da je se otarasite? Da li su mislili da su stidljivost i „neumreženost“ kukavičluk ili su ih posmatrali kao znak sklonosti ka umetnosti koji je zapravo sladak? Šta je sa vašim drugim rođacima, drugarima, profesorima?

2. Razmislite o medijima, posebno u detinjstvu. Ko su bili vaši uzori/ideali? Da li su izgledali kao da su visoko senzitivni? Šta su ljudi koje poznajete govorili da nećete nikada biti? Kao ko?

3. Razmotrite dobijene stavove. Kako je to uticalo na vašu karijeru, romantične odnose, rekreaciju, prijateljstva?

4. Kako mediji sada tretiraju vas kao visoko senzitivnu osobu? Razmislite o pozitivnim i negativnim predstavama visoko osetljivih ljudi. Koje dominiraju?

5. Razmislite kako visoko senzitivne osobe mogu doprineti društvu. Fokusirajte se na primere koje poznajete ili o kojima ste čitali. Abraham Linkoln je verovatno neko od koga treba da krenete.

6. Razmislite o tome kako lično možete doprineti društvu/zajednici. Šta god da radite – vajate skulpture, gajite decu, studirate fiziku, glasate – imate tendenciju da promišljate duboko o pitanjima, sa mnogo detalja i punom savešću.

Slobodan prevod iz knjige „The Highly Sensitive Person“, Elaine N. Aron.

Zašto je jogurt sa žitaricama važan za visoko osetljive ljude?

foto: Vesna Rajičić

Redovni zdravi obroci važni su za sve, a naročito za hipersenzitivne ljude jer njihov nervni sistem teže podnosi glad(ovanje).

Mađutim, kada naviknemo telo da ne jedemo redovno i dovoljno, ono nam obično više ne signalizira glad, već tu potrebu zamaskira u glavobolju, smanjenu koncentraciju, grč u želucu, razdražljivost, uznemirenost, mučninu…

Sve mi se ovo desilo nebrojeno puta. Naravno da nisam imala pojma o čemu se radi.

Pre desetak godina, kada sam prvi put osetila grč u želucu i osećaj da “ne mogu da žvaćem”, moja sestra, tada mlada doktorka opšte prakse, dala mi je odličan savet koji i sada ponekad primenjujem.

“Uzmi jogurt sa žitaricama, ima ga u svakoj prodavnici”.

U čemu je fora?

Kada “ne možete da žvaćete” jogurt sa žitaricama je pravo rešenje jer u sebi sadrži proteine i ugljene hidrate koji se sporije razlažu, a koji su preko potrebni da bismo bili funkcionlani. To je koliko-toliko bolje rešenje, nego da gladujete i mučite sebe (moguće i sve oko sebe).

Šta mi govori moje visoko osetljivo telo?

Šta mi govori moje visoko osetljivo telo?

foto:pixabay.com

Kada bi moglo da govori, telo visoko senzitivne osobe bi reklo ovako nešto.

1. Molim te, nemoj me upotrebljavati više nego što mogu da podnesem. Ja sam bespomoćno i potpuno povređeno kada to radiš.

2. Ja sam rođeno sa osobinom visoke osetljivosti i to se ne može promeniti. Nemoj me kriviti zbog toga.

3. Divno je to što jesam. Donosim ti mogućnost za dublja osećanja. To je najbolji deo tebe.

4. Ako moram da sačekam na odmor, ljubazno me pitaj da li je to u redu. Osećam se jadno kada se ljutiš i forsiraš me.

5. Ne slušaj ljude koji ti govore da si me razmazio/razmazila. Znaš me. Nekad mi je potrebno da se osamim i isplačem, ali nekada sam suviše uznemireno i treba mi pažnja. Prati svoju intuiciju. Ja nisam razmaženo.

6. Kada sam iscrpljeno, treba mi san. Čak i kada izgledam potpuno budno.

7. Potrudi se da me upoznaš još bolje. Znaš da su suviše bučni restorani za mene neprihvatljivi – kako neko tamo uopšte može da jede?

8. Pokušaj da pojednostaviš život. Ne teraj me na više od jedne žurke nedeljno.

9. Ako idem sporije od ostalih, pusti me. Stiću ću.

10. Ali, ne želim da me razmaziš. Naročito ne želim da me tretiraš kao bolesno ili slabo. Ja sam pametno i jako, na moj način. Ne želim da se opterćuješ svakodnevnom neprestanom brigom o meni. Ili da imaš bezbroj opravdanja i izgovora zbog mene. Ne želim da me gledaš kao smetnju, ni ti, ni tvoja okolina. Uzdam se u tebe da ćeš naučiti kako da sve ovo izvedeš.

Kako da negujem visoko senzitivno telo?

11. Molim te, ne ignoriši me. Voli me. Kakvo jesam.

 

Slobodan prevod prema knjizi „The Highly Sensitive Person“, Elaine N. Aron

Kada ste saznali da ste hipersenzitivni?

foto:pixabay.com

Ja sa 33. Da, moj put je bio teži…

Sve dok sam na svim poljima bila dovoljno produktivna (po ličnim kriterijumima), nije mi palo na pamet da se zagledam u to što nije zadovoljno u meni.

Radila sam u prestižnom dnevnom listu, posao koji ima prelepu i preružnu stranu. Prelepa se odnosi na kreativnost, istraživanje, učenje, pomaganje drugima, korisnost, divne ljude, mesta i događaje. Preružna na multitasking (često nepotreban, ali namentnut), lošu vertikalnu, a ponekad i horizontalnu komunikaciju (?!), na pritisak svake vrste, na nemanje radnog vremena, na manje divne ljude, mesta i događaje.

I sve to vreme, iako su spoljašnji rezultati pokazivali sasvim suprotno, moje nezadovoljstvo je raslo. Nisam mu znala ime. Išla sam protiv sebe – neznajući u čemu protiv sebe.

Uporedo sam radila i studirala. Odmore bih cepkala pred ispitne rokove i učila. Išlo je dobro. Godina za godinom sve dok nisam apsolvirala i stala od iznemoglosti. Sećam se, tada sam uspela da sa mužem odem na more čak na šest dana.

Gde sam grešila?  U tome što iako odlično informisana, nisam bila informisana o sebi. O svojoj visokoj osetljivosti, o svom nervnom sistemu i šta sa njim i svim tim.

Slobodno vreme sam provodila ili zatvorena u sobu, ili u bučnim kafićima sa drugaricama ili po tržnim centrima, bioskopima… Ne na Avali, u Botaničkoj bašti, na Savi, Košutnjaku, jogi, vežbama relaksacije. Povremeno bih otišla na masažu i na Kalemegdan, to je sve.

I onda, pošto sam doživela totalni kolaps od dugotrajnog iscrpljivanja, i dalje sam smatrala da sa mnom nešto nije ok. Zaboga, toliko ljudi radi novinarski i urednički posao u Beogradu pa nije doživelo tzv. izgaranje! Ili bar nije javno priznalo.

I tako, sada znate kako izgleda teži put.
Želim da verujem da su vaši bili lakši.
Da li sam u pravu?

ZAŠTO SAM GODINAMA UPIJALA UMETNIČKA DELA SA TEMOM NASILJA?

foto:pixabay.com

Pa nisam htela da se razlikujem od drugih!

Gotovo svaku knjigu, film, predstavu, izložbu za koju bih pročitala ili čula proverenu pozitivnu kritiku, čitala bih i gledala bez razmišljanja da li mi prija.

Ozbiljno sam zanemarivala koliko mi je teško zbog takve umetnosti. To što su mi se vraćale strašne slike, što sam ih sanjala dok spavam i povezivala na najčudnije načine godinama me nije nateralo da se zapitam zašto ja to sebi uopšte radim.

Zašto je važno videti krvavu košulju ubijenog kralja u muzeju?

Zašto je važno odgledati Pijanistu, Gladijatora, Dve čađave dvocevke?

Pročitati Jadnike i Jamu, recimo?

Zaboga, to su dobro urađena dela i bez obzira koliko su zastrašujuća, zaslužuju moju pažnju. Moram biti obrazovana, informisana i stalno se usavršavati. Ma, da…

Zamislite samo ironiju – moj diplomski rad nosi naziv “Partizanski film kao autohtona tekovina kinematografije SFRJ (1945-1990)”. Sama sam je odabrala smatrajući da ću je, zahvaljujući istraživačkim i novinarskim alatima i iskustvu, dobro uraditi. I iako je rad odlično ocenjen, ja se nisam osećala odlično radeći ga. Sad znam i zašto.

Dr Ilejn Aron koja je naučno dokazala pojam visoke osetljivosti, veoma jednostavno objašnjava da teme nasilja lako mogu da uznemire hipersenzitivne ljude jer oni imaju veoma izraženu empatiju.

I tako, od kada sam saznala za to, vodim računa šta gledam i čitam. Pa makar te stvari bile i manje umetničke vrednosti. Dosta sam se naupijala tema nasilja, koliko god i čime god da su nagrađene. Za mene očigledno nisu bile nagrada.

Kako da negujem visoko senzitivno telo?

foto:pixabay.com

Visoko osetljive osobe imaju osetljiviji nervni sistem i s obzirom na to, osetljivije telo. Negde sam pročitala da je telo naš hram i u potpunosti se slažem sa tim. Ne da je najvažnije da naš hram bude prelep, već da treba da ga negujemo i štitimo najbolje što možemo/znamo.

Kako treba da negujemo telo ako smo visoko senzitivni?
Doktor psihologije i univerzitetski profesor Ilejn N. Aron, koja je istraživala osobinu visoke osetljivosti, smatra da to treba da radimo kao kada bismo negovali bebu. Šta to znači?

U čemu je sličnost bebe i tela visoko senzitivne osobe?

Beba ne zna da govori i isto, naše telo ne zna da govori.
Ali i beba i telo šalju određene signale o svojim potrebama. Važno je čuti ih i razumeti.

Opet se vraćamo na priču o tome da li je visoka osetljivot slabost. Nije! Samo zahteva malo drugačiji tretman. Kada je reč o negovanju tela, najvažnije je brinuti se o njemu sa mnogo razumevanja i strpljenja.

Ne iscrpljujte ga. A ako do toga već dođe, dajte mu vremena da se odmori i regeneriše.

Šta mi govori moje visoko osetljivo telo?

Ilejn N. Aron kaže i da je naš odrasli odnos prema telu upravo onakav kakav je bio odnos naših roditelja prema nama kao bebama i deci. Razmislite o tome.

Sada, kao odrasli, mi smo roditelji našem telu, i niko se osim nas neće brinuti o njemu.

Podsećanja radi, bazične stvari koje možemo uraditi da bismo se osećali bolje:
– Redovni obroci (tri dnevno, plus dve užine)
– Hidratacija (odnosi se samo na vodu)
– Relaksacija (šta god vam odgovara – meditacija, molitva, joga, ples, masaža, boravak na prirodnom svetlu…)
– Redovan san (obično više od osam sati)
– Igranje (bilo koja aktivnost koja vas raduje)

Na sreću, ima mnogo literature i drugih izvora u kojima možete naći opširnije o svakoj stavci koju sam navela. Istražite. Probajte. Vidite šta vam najviše prija i držite se toga.