Zašto ponekad lažemo da nemamo vremena ili novca da pomognemo sebi?

„Vežbe koje ste sada naučile su vam za čitav život. Radite ih svakoga dana po 10 do 15 minuta“, fizioterapeutkinja u jednom novosadskom domu zdravlja.

Kažem: „Ok“.

Žena do mene kaže: „Ja nemam vremena“.

Na fizikalnu terapiju smo došle zbog problema sa kičmom, vežbe smo učile besplatno, 10 dana, od stručnjaka koji je imao mnogo strpljenja i razumevanja, i ona, na kraju, nema vremena. Deset minuta od jednog dana.

„Na Vama je“, kaže joj fizioterapeutkinja, „doviđenja“.

Upravo to.

Na vama je.

Postoje ljudi kojima je lakše da se pate u svojoj zoni komfora i da ne preduzmu ništa. Za njih obično kažemo da još nisu spremni. Ali postoje i oni koji će „uraditi sve da sebi pomognu“ i krenu u potragu za rešenjem, ali se uvek ispreči neko DA, ALI…

To mogu biti i visoko osetljivi ljudi.

Da li ste visoko senzitivni?

Za nešto nemaju vremena, za nešto nemaju novca, nešto im se ne sviđa, nešto nije za njih.

Kako očekujete da dobijete peticu na pismenom ako ne pratite na času i ne radite domaći?

Ako stvarno želimo da preuzmemo odgovornost za sebe i to kako se osećamo, onda kucamo na veliki broj vrata, aktivno učestvujemo i primenjujemo savete koje smo dobili od stručnjaka.  Bar na neki period. Ne sabotiramo sami sebe tako što isprobamo sve po malo (nedovoljno dugo) i zaključimo „da smo eto dali sve od sebe, ali nama jednostavno nema pomoći“.

Pomoći uvek ima. Ali da li će „raditi“ na duže staze zavisi od naše spremnosti, disciplinovanosti, organizovanja prioriteta i motivacije.

“Imajte na umu i ovo: od svih komada odeće, novih cipela, patika, tašni, parfema itd. na koje često ne trepnuvši trošimo novac, najlepše nam stoje i najsrećnijim nas čine – duša i psiha slobodne od boli i tereta. Uz reorganizaciju prioriteta na određeni period i preuzimanje odgovornosti za sopstveni problem, ni psihoterapija nije van finansijskog domašaja.”

Jelena Veljković, psiholog

Besplatno predavanje “Visoko senzitivne osobe”

Grupe podrške za visoko senzitivne osobe

Inspiracija:

Razgovor sa Tatjanom Tatalović koja je Usui Reiki Master-učitelj I, II, III i IV stepena tradicionalnog Reikija i životni trener.

https://www.facebook.com/Reiki-Novi-Sad-156263164468721/?fref=ts

Besplatno predavanje “Visoko senzitivne osobe”

Visoka osetljivost je osobina koju ima 15-20 odsto populacije. Ona podrazumeva veću osetljivost nervnog sistema od prosečne i samim tim veću nadraženost unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima.

To su najčešće, za njih, jake emocije i stres, ali mogu biti i sasvim uobičajeni nadražaji (buka, gužva, jako svetlo, mirisi, lekovi) zbog kojih se osećaju preplavljenim i iscrpljenim od svakodnevnice. Iako postoji veliki broj pozitivnih strana ove crte, visoko osetljive osobe se često osećaju odbačenim, slabim ili neadekvatnim.

Pojam visoke osetljivosti kod nas još nije dovoljno prepoznat i baš zato vas pozivamo na naše predavanje. Imaćete priliku da u prijatnoj atmosferi:

• čujete šta je visoka osetljivost
• uvidite njene dobre i loše strane
• saznate kako funkcionišu grupe podrške za visoko senzitivne
• i kako mogu biti od pomoći

Autori i voditelji:

Svetlana Marković, diplomirani psiholog i geštalt psihoterapeut u edukaciji

Vesna Mirilo, novinar, diplomirani menadžer u kulturi i visoko osetljiva osoba

Predavanje će biti održano 7. juna u Centru za pružanje edukativnih i terapijskih usluga “Sklad” u Novom Sadu sa početkom u 18.30 sati.

Zbog ograničenog broja mesta prijavljivanje je obavezno na vesna.mirilo@gmail.com.

Dobro nam došli!

Da li ste visoko senzitivni?

Svaka peta osoba je kao ja (ili ti)

O nama i visokoj senzitivnosti:

https://www.facebook.com/Visoko-senzitivne-osobe-411032622422688/?fref=ts

https://svetlanamarkovicwor.wordpress.com/2016/03/04/visoko-senzitivne-osobe/

Zašto sam se u rodnom mestu osećala prezrenom?

Foto: Marina Grasilović

Iako nisam rođena u Velikom Gradištu na Dunavu, u njemu sam odrasla i, sada slobodno mogu reći, ostavila deo srca/sebe. Moju malu sebe, devojčicu kojoj je Veliko Gradište uvek bilo malo, ali milo.

Tamo je najlepši Dunav na svetu, tamo je najlepši spomenik tzv. marijana (devojka koja jednom rukom visoko drži lovorov venac, a drugom grli vojnika, u znak pobede u Prvom svetskom ratu), tamo ujutru najlepše pevaju golubovi, tamo je crkva Svetog arhanđela Gavrila sa najlepšim ikonostasom odmah pored moje gimnazije.

Foto: wikimedia

Tamo su najlepše bašte, tamo su fini ljudi, došli iz cele SFRJ davno zbog posla, tamo se lako i lepo živi.

Kada sam shvatila da je Beograd u kome sam živela i radila 10 godina previše stresan za moj ukus, muž i ja smo odlučili da započnemo novi život u mom voljenom Velikom Gradištu. Mislili smo, imamo toliko znanja i iskustva, moramo uspeti. Oboje smo želeli mirniji život.

Ni u najgorem snu nismo mogli da pretpostavimo šta će nam se tamo dogoditi.

Prvo meni, pa onda i njemu.

Prezir.

Osećanje prezira koje sam imala kada smo se doselili u bajkovitu varošicu, iako je moja, ni na jednom drugom mestu nisam srela. Gledali su me kao posrnulu. Zaboga, napustiti za većinu toliko željeni Beograd i doći u malo mesto… Ne! To je nedopustivo!

Proučavali su me, zagledali, ispitivali, propitivali, vrteli glavom, podsmevali se.

Mislila sam da okolini treba da pružim samo malo vremena, da će se navići da smo tu, da će im postati jasno i ubijala se objašnjavajući. Nije vredelo. Postalo je još izraženije.

Možda je moj osećaj imao veze sa mojom visokom senzitivnošću, možda i nije.

Sada sam svesna da je samo moja odgovornost to što sam dozvolila da se osećam prezrenom. Tada nisam imala kapacitet da “napravim pleksiglas oko sebe”. Bila sam suviše umorna i, moram reći, zatečena količinom i kontinuitetom pitanja, odmeravanja i uplitanja u intimu.

Da on (moj muž, prim.aut.), rođeni Beograđanin, dođe u Gradište?!

Da si ti bila dobra novinarka, nikada ne bi dala otkaz.

Da su novine (24 sata, izdavač Ringier Axel Springer, prim.aut) u kojima si radila prave, ne bih ih ja viđao po ulicama u Begradu. (To je prvi besplatni visokotiražni dnevni list u zemlji, stajao je u kutijama na autobuskim stajalištima širom Beograda, pa otud na ulici, prim.aut.)

Svi koji vrede su otišli odavde, a ti si se vratila.

Shvatila sam da nas dvoje, sa radnim iskustvom iz Beograda, ne možemo da se uklopimo, jer ne poznajemo pravila igre tj. rada u malom mestu. To su bila drugačija pravila, a mi nismo uspeli da se prilagodimo njima. Igrali smo onako kako smo znali, na podsmeh okoline.

Došla ona iz Beograda da mi prosipa pamet ovde! Kad je toliko pametna što nije ostala tamo?!

I otišli smo. Ali u Novi Sad. U grad po meri čoveka gde je život zaista miran, ali neuporedivo ispunjeniji nego u malom mestu.

Gradište je pobedilo, dvoje sugrađana manje.

Hvala mu do neba!

Takođe do neba hvala i Marini Grasilović na fotografijama.

https://www.facebook.com/Kroz-objektiv-Marine-Grasilovic-174265782600616/?fref=ts

Inspiracija:

Razgovor sa jednom divnom devojkom iz Velikog Gradišta koja studira u Novom Sadu i koja se oseća slično kada ode kući.

 

Zašto se osećam dobro od kada sam “neinformisana”?

Čim ustanete, odmah uključite televizor i gledajte/slušajte sve vesti u jutarnjem programu. Onda tako informisani, čim dođete u redakciju, odmah prelistajte sve dnevne novine i pročešljajte sve važne agencije i proverite sve mejlove koje ste dobili. Tek tada ste spremni da započnete novinarski posao za taj dan.

I tako iz dana u dan. Godina za godinom.

Utrkivali su se povređeni, opljačkani, poplavljeni, ubijeni, bolesni, silovani sa borcima, pobedinicima, kreativcima, onima koji su uspeli da nešto poboljšaju.

„Naš zadatak je da pronađemo i plasiramo dobre vesti. Loše ionako same nađu put do ljudi ” – čvrsto sam se držala ovih rečenica koje nam je na početku kreiranja jednog dnevnika rekao urednik.

Iz petnih žila sam se trudila da pišem o lepim stvarima, ali upakovanim tako da budu atraktivne ciljnoj grupi, ljudima od 15 do 40 godina.

„Plavuša na konju patrolira gradom“, „Najlepša vila Singidunuma bila je na Kosančićevom vencu“… Naslovi sve govore.

Međutim, broj loših vesti koje sam primala tokom samo jednog dana, sa ove vremenske distance, deluje mi zastrašujuće. I još više to što sam ih prihvatala hladnokrvno i zadavala sebi toliko obaveza da “ne bih mnogo mislila” i da bih bila kao ostali.

Takav je život. To ti je posao. Dobro ga radiš.  Od čega si toliko slomljena? Ti si razmažena!

I naravno, stiglo me je sve. Prvo kroz košmare, pa kada nisam ništa preduzela, onda kroz somatizovanje. Nisam razumela šta mi se dešava i šta zapravo sebi radim.

Kada ste saznali da ste hipersenzitivni?

Posle nekoliko godina, kada se sve završilo, i kada sam konačno shvatila koliko sam zatrovana lošim vestima (što bi se u neku ruku moglo podvesti pod sekundarnu traumatizaciju), prestala sam da kupujem novine, da pratim informativne emisije svake vrste i sve njuz portale, sem onoga što stvarno moram zbog posla, ali bez bilo kakvog emotivnog uplitanja. I ostala sam živa. Sve se i dalje dešavalo i bez mene iako, kada uđete u vrzino kolo, na trenutke  izgleda kao da će se sve srušiti bez vas. Sreća pa smo u medijima svi zamenljivi.

Uz to, okrenula sam se „praćenju“ metoda tradicionalne medicine koje je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije ozvaničilo uglavnom krajem 2007. godine. S obzirom na to da se tretiraju kao komplementarne grane sa zvaničnom, zapadnom medicinom, verovala sam da mogu samo da mi pomognu. Tako sam otkrila reiki, akupunkturu, homeopatiju, poredak ljubavi, na koje, kao novinarka koja je besomučno pratila vesti, nažalost, i ako sam čula ranije, nisam obratila pažnju.

Isprobala sam ih i još isprobavam. Univerzalanog leka za sve ljude nema, naročito za visoko osetljive, ali u mom slučaju, ovo što sam navela radi.

Jeste li vi probali neki od alternativnih metoda pomoći?

Koji?

Kako deluje na vas?

ŠTA DA RADIM AKO SAM VISOKO SENZITIVNA OSOBA?

Kako da negujem visoko senzitivno telo?

Inspiracija:

Pantić, J.(2015).Putovanje u središte srca.Novi Sad:Jelena Pantić.

 

 

 

Tamna strana visoke osetljivosti

foto: pixabay.com

Pored brojnih benefita koje donosi visoka senzitivnost, ona, kao i sve na svetu,  ima i drugu stranu medalje. Što pre osvestimo njenu tamnu stranu, prihvatimo je i počnemo da radimo na njenom ublažavanju, pre ćemo se osećati bolje.

Da krenemo sa osvešćivanjem.

Visoka senzitivnost sa sobom može da nosi:

• brže umaranje
• osećaj preplavljenosti najrazličitijim stimulansima
• sporije donošenje odluka
• nagle promene raspoloženja
• osećaj kaskanja i nesnađenosti u poređenju sa drugima
• osećaj usamljenosti, otuđenosti, nepripadanja
• osećaj depresije i anksioznosti
• etiketu „predneurotska konstitucija“
• sukob između sopstvenih mogućnosti i želja
• teže prilagođavanje na novonastale situacije
• želju da se živi „kao i svi drugi“
• osećaj manje vrednosti i nižeg samopouzdanja
• preveliku potrebu za harmonijom i balansom u svemu
• osećaj da je stras veoma štetan i nesvesno čuvanje od njega
• preveliku osetljivost na tuđe ocenjivanje/procenjivanje
• preteranu brigu za sve i svašta zbog urođenje empatije (mogućnosti da se nađemo u tuđim cipelama)
• zaboravljanje da mi nismo krivi za osećanja drugih
• potrebu da sa svima budemo „dobri“ tj. izbegavanje konflikata
• potiskivanje emocija da ne bismo ispali smešni, plačip..ke, neprikladni
• pokušaj da se ne živi svoja suština kako se ne bismo razlikovali od „standarda“

Posle osvešćivanja, trebalo bi da usledi prihvatanje osobine visoke oseljivosti što se najlakše i najbrže može postići učestvovanjem u programu Grupe podrške za visoko senzitivne osobe koje smo Svetlana Marković, psihoterapeut, i ja, novinarka i hipersenzitivna osoba, osmislile za vas.

Dobro nam došli!

 

 

Zašto se zovem Vesna

 

“Mi smo obično među prvima koji vide šta treba da bude urađeno”, Ilejn Aron

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde sam počela da učim novinarstvo, jedno od osnovnih pravila je bilo da nema prvog lica jednine. Ti si tu da preneseš informaciju i nikoga ne zanima kako se osećaš, niti šta misliš o bilo čemu. Sem, možda, ponekad u nekoj reportaži, ali to zavisi od internih pravila medijske kuće u kojoj radiš.

Upravo tako je i bilo u novinama i magazinima u kojima sam radila, izuzev, naravno, kada je reč o komentarima i kolumnama.

Imajući sve to duboko usađeno i istrenirano, priznajem, kada sam otkrila pojam visoke osetljivosti i pročitala sve što mi je u tom trenutku bilo dostupno, zapitala sam se šta sad sa tim informacijama. Stvari su stajale ovako: novinarka koja ima saznanje, mnooogooo “proverenog materijala” i sebe kao lični dokaz za sve to.

Nisam se dvoumila oko deljenja informacija, to mi je i posao, već oko onog davno usvojenog pravila “nikoga ne zanima kako se ti osećaš i šta ti misliš”.

Pozvala sam sestru (inače, doktorku). Ispričala joj sve do detalja o naučno potvrđenoj činjenici da je svaka peta ili šesta osoba rođena sa osetljivijim nervnim sistemom i da je zbog toga malo drugačija.

I da sam ja zapravo zbog toga malo drugačija.

Eureka! Znam šta mi je! Tačnije, znam da mi nije ništa!

Rekla je:

“To je odlična vest”.

“Meni sve to zvuči jako logično”.

 “Pa šta ako nema literature na srpskom ?!”

Rekla sam tek onako, usput, već donevši odluku da ću progovoriti javno, ne samo o visokoj osetljivosti kao osobini, već i o sebi koja živim sa njom:

“Zašto moram ja da budem ta koja probija led?”

“Pa ti si vesnik! Zato sam ti i dala ime Vesna”.

I počela sam. Išlo je zadivljujuće lako jer sam pisala svoju istinu i jer sam dostigla nivo zrelosti i odgovornosti kada nije važno šta će reći oni koji ne razumeju, već koliko će olakšanja osetiti oni koji se pronalaze.

Shvatila sam da je ponekad bolje ispričati sopstevnu priču, Malala Jusafzai.

Za pola godine, od kada sam napravila FB stranicu Visoko senzitivne osobe, dobijam mnogo mejlova i lepih reči zahvalnosti.

O tome da ću sa psihoterapeutom osmisliti i voditi Grupe podrške za visoko senzitivne osobe nisam mogla ni da sanjam.

Ana Sofrenović:

U mojim godinama očekivanje nije da si stalno nasmejana, nego po meni mnogo veće, da nekako vodiš stvari, da si odgovorniji, da pokrećeš teme i da si iskreniji.

Vesna Dedić Milojević:

Tačno. Iskrenost je stvar zrelosti i slobode.

Iz emisije “Balkanskom ulicom”, RTS,  zima 2016. godine

Veliko hvala Vesni Rajičić na fotografiji.

 

Grupe podrške za visoko senzitivne osobe

Foto: Vesna Rajičić

Grupe podrške za visoko osetljive osobe u Novom Sadu počele su sa radom!

Visoka osetljivost je osobina koju ima 15-20% populacije. Ona podrazumeva veću osetljivost nervnog sistema od prosečne i samim tim veću nadraženost unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima. To su najčešće, za njih, jake emocije i stres, ali mogu biti i sasvim uobičajeni nadražaji (buka, gužva, jako svetlo, mirisi, lekovi) zbog kojih se osećaju preplavljenim i iscrpljenim od svakodnevnice. Iako postoji veliki broj pozitivnih strana ove crte, visoko osetljive osobe se često osećaju odbačenim, slabim ili neadekvatnim. Ako sebe pronalazite u prethodnom opisu, naše grupe su pravo mesto za Vas.

Na ovim grupama imaćete priliku da u poverljivoj i prijatnoj atmosferi:

-podelite svoja iskustva u vezi sa visokom osetljivošću

-čujete tuđa iskustva

-ispoljite emocije

-naučite više o ovoj svojoj osobini

-naučite kako da je prihvatite

-naučite relaksacione i psihološke tehnike koje će Vam pomoći u svakodnevnom životu

-podignete svoje samopouzdanje

-naučite kako da negujete i podržite sebe

-provedete kvalitetno vreme posvećeno sebi i opuštanju

Naše grupe osmišljene su tako da možete prisustvovati samo jednom, samo ponekad ili dolaziti svaki put dok grupa postoji. Sastanci grupe su jednom nedeljno, a cena jednog susreta je 800 dinara. Prijavite se za naš sledeći susret koji će se održati 14.juna 2016. u 18.30h, u prostorijama Centra za pružanje edukativnih i terapijskih usluga“Sklad” u centru Novog Sada.

PRIJAVE I DODATNE INFORMACIJE NA VESNA.MIRILO@GMAIL.COM

Autori i voditelji:

Svetlana Marković, diplomirani psiholog i geštalt psihoterapeut u edukaciji

Vesna Mirilo, novinar, diplomirani menadžer u kulturi i visoko osetljiva osoba

 

O nama i visokoj senzitivnosti:

https://www.facebook.com/Visoko-senzitivne-osobe-411032622422688/?fref=ts

https://svetlanamarkovicwor.wordpress.com/2016/03/04/visoko-senzitivne-osobe/

Dan kada je moja generacija pokazala da je fer, prvenstveno prema sebi

Za koji dan bi moj drug iz obdaništa, osnovne škole i sa glume, Miša Anton, napunio 36 godina.

Bio je prva osoba sa kojom sam počela da se družim u grupi „Pčelica Maja“ kada su me po drugi put, sa četiri godine, upisali u vrtić „Majski cvet“ u Velikom Gradištu. Sedeli smo za istim stolom Goca, Goran, Miša i ja. I ovog trenutka mogu da nas vidim kako jedemo sutlijaš iz metalnih šolja i umiremo od smeha.

Kasnije, od prvog do četvrtog razreda, mislim da je bio prvi dečak prema kome sam osećala neku posebnu bliskost. Ne znam to da definišem. Znam da i danas mogu da oživim to osećanje koje, u stvari, nikada nije ni nestalo.

Bio je „nemoguć“ za nastavnike i uvek najlepši u razredu. To tek sada shvatam kada gledam fotografije. Trenirao je odbojku i fudbal i „provlačio“ se na inteligenciju i šarm. Nedisciplinovan, a omiljen.

U srednjoj školi smo bili u istom amaterskom pozorištu i istoj predstavi „Boj na Kosovu“. Ludo smo se zabavljali na probama i pravili se da se bombardovanje ne dešava. Bio je talentovan, uloga mu je bila zahtevna, otvarao je i zatvarao predstavu, ni u jednom momentu nisam kod njega videla tremu.

Njegova smrt je bila prva koja me je paralisala. Prvi iz generacije koji je otišao. Okeani suza, vreme za prihvatanje istine smešteno u 40 dana koje se vuče kao puž…

Okupio nas je. Veliki broj nas. Neki su prešli stotine, neki hiljade kilometara. Neki nisu. Svako je radio kako je najbolje znao u tom trenutku. Najtužniji događaj kome sam prisustvovala.

Plakali smo kao velika deca, zagrljeni na travi ispred crkve i gimnazije. Plakali smo od strašne tuge i nemoći nad životom. Plakali smo nad Mišinom sudbinom, nad našim sudbinama, plakali smo od straha, bola i ljubavi.

Ali u čitavoj toj beskrajnoj tuzi, pojavio se jedan maleni tračak lepote – svi su prestali da se  foliraju.

Moja generacija, moje drugarice i drugovi, vršnjaci, tek zakoračili u tridesete, prestali su da glume ludilo i razbacuju se superlativima o svom životu. Nije bilo više ničega fenomenalnog, savršenog, idiličnog, kul. Sve je odjednom postalo onako kako jeste.

Nepodnošljivo bolno, ali istinito, i zato lepo.

Prošlog leta smo slavili 20 godina od male mature. I na čuvenom času kada razredni starešina proziva po azbučnom redu iz dnevnika, ustala sam i zahvalila se svima što su deo mojih lepih uspomena, bez kojih sada ne bih bila ovo što jesam.

Miša Anton nije bio na času. A odnosilo se i na njega.

Otkud odjednom toliko “stabilnih” oko nas?

Kada sam se jednom prilikom poverila jednoj mudroj ženi da imam osećaj da sam se „zaglavila“, njen odgovor je bio „o, svi se ponekad zaglavimo u nekom životnom polju ili postanemo manje produktivni, to je sasvim u redu. Samo su neki dovoljno osvešćeni i to će priznati, dok neki jednostavno neće. Ili zbog neznanja ili zbog nemanja trenutnog kapaciteta da se suoče sa realnošću ili zbog toga što je lakše potisnuti, nego nešto preduzeti“.

Onda sam detaljnije obratila pažnju na ljude oko sebe. Kod većine, sve sami PR odgovori. Sve je ako ne savršeno, onda na milimetar do savršenstva. Svi cijevi za dati period ispunjeni. Sve reakcije na nepredviđene situacije maksimalno korektne. Niko se ni ne sapliće, a taman posla da padne.

Čekajte. U njihovim glasovima povremeno mogu da čujem podrhtavanje, pogledi im nekada idu dole desno, teme se uglavnom vrte u krug.

Šta se desilo sa iskrenošću?

Svi su odjednom postali premudri za svoje godine, svi su odjednom naučili sve lekcije i sada je prosto sve fenomenalno.

Ipak, znamo se.

Ne očekujem da slušam samo jadikovke, nikako, ali nema više balansa u istini.

U poslednjih nekoliko godina sve je postalo kul, odlično, gotovo idealno, ili da upotrebim pridev koji me iritira jer označava nešto što ne postoji – savršeno.

A ja, preko moje urođene antene za istinu, uvek znam da postoji neka pozadina i da priča nije kompletna. Ne kažem ja da vi lažete, samo vam ja ne verujem.

“Niko ne sme da zna da mi je loše. Da sam zabrinut, da zbog nečega loše spavam, jer to kvari utisak, a utisak je sve”, piše Mirjana Bobić Mojsilović u romanu “Glad”.

Odjednom više nije prihvatljivo reći kako se osećaš. Sačuvati ravnodušnost po svaku cenu u svakom trenutku je postao imperativ za dobru sliku o nama u spoljašnjem svetu. “On/ona je tako stabilan/stabilna!”

Molim vas… Stabilnost koja se reflektuje čirom na želucu ili vrtoglavicama i mučninama (moj slučaj kada sam pokušavala da budem „tako stabilna“).

U redu je pokazati kako se osećate, sa merom naravno. To ne znači da ste nestabilni i nedovoljno jaki. To ne znači da niste kul. Naprotiv. To znači da ste fer prema sebi i drugima.

Dan kada je moja generacija pokazala da je fer, prvenstveno prema sebi

Da li je dete hipersenzitivno?

Još jedan test? Maleni, ali teži! Treba da sagledamo nekog drugog. Reč je o deci.

Ovde su bazična pitanja koja se postavljaju u procesu otkrivanja visoke osetljivosti kod dece. Ponavljanje je majka znanja – visoka senzitivnost znači da je neko rođen sa osetljivijim nervnim sistemom. To je genetska osobina kao i boja očiju ili visina. Nije stanje, poremećaj, disfunkcija, oštećenje, bolest. Samo OSOBINA. Ima je svaki peti čovek na svetu.

Smernice za ovaj test osmislili su Christa i Dirk Lüling, životni treneri iz Nemačke, posebno okrenuti hipersenzitivnim osobama.

Idemo!

1. Dete ima finu antenu za raspoloženja drugih.
2. Dete je saosećajno, milosrdno, intuitivno i empata.
3. Ima razvijen bogat emocionalni život.
4. Oprezno je i savesno.
5. Temeljno obrađuje informacije.
6. Lako se uznemiri, napeto je i brzo se oseti preplavljeno ili umorno.
7. Veoma je osetljivo na bol, sklono alergijama i ne podnosi neke lekove.
8. Ne voli takmičenja (naročito ako je i introvertno).
9. Pomalo je stidljivo. Ne voli da je u centru pažnje.

Izvor: feine-senzoren.de

DOBRA STRANA VISOKE OSETLJIVOSTI KOD DECE
(lični primer)

Naravno da sam oduvek znala da sam malčice drugačija. Kao devojčica, više sam pokazivala emocije, imala izraženu intuiciju („tebe niko nije mogao da slaže“, reči moje mame), tačno sam znala šta hoću, a šta neću, bila sam okrenuta potrebama drugih ljudi i nekako zrelija (da ne kažem starmala).

Prvi put sam čula da sam osetljivija na roditeljskom pre rekretaivne u trećem razredu osnovne. Bilo je reči o disciplini. Učiteljica je rekla mojoj mami: „Za Vesnu ne brinem, ona je osetljivija i ima obzira“. Razmišljala sam šta to znači. Mora da me je videla kako plačem u bioskopu dok smo gledali film „Suncokreti“. Znate onu scenu sa cipelicama?

Ali, s obzirom na to da spadam u 30 odsto ekstrovertnih hipersenzitivnih ljudi (što sam saznala mnogo kasnije), imala sam svoj bogati unutrašnji svet, ali i drugare i drugarice koje sam mnogo volela. Išla sam na sve ekskurzije bez problema, takmičila se u recitovanju i srpskom, “trenirala” folklor, bavila se glumom i vršnjačkom edukacijom. Jednom rečju, napuštala sam lako svoju zonu komfora, što hipersenzitivnim ljudima može biti problem.

I tako sam od osetljivije devojčice postala osetljivija tinejdžerka. I dalje sa izraženijim osećanjima, ali, kako su me drugi opisivali, duhovita, lider, neko ko donosi rešenje i svetlost, borac za pravdu, „predsednik sindikata“. Neko ko se mnogo smeje, motiviše, sluša i razume, pomaže, zna šta drugima treba i kad mu ne kažu. Humanitarac, esteta, neko ko ima oko za detalje. Pokretač.

“Ja bih tebe vodio kući i čuvao bih te kao kućnog ljubimca. Kao malog, slatkog, pametnog hrčka”, još se sećam šta mi je jednom rekao drug iz klupe. Inače, nisam baš ljubitelj hrčkova (ili hrčaka, ne znam kako se kaže), ali sam ovo shvatila kao kompliment.

Prepoznajete li sebe ili nekog bližnjeg u ovome?